понедељак, 28. мај 2012.

ИВАН РАСТЕГОРАЦ


 ИВАН РАСТЕГОРАЦ

(Приштина,15. јул 1940Београд, 12. децембар 2010)

Основну школу похађао у Новом Саду и Јагодини, нижу гимназију у Јагодини и Београду , вишу гимназију у Београду (Друга београдска и Прва београдска гимназија)
Дипломирао на Филолошком факултету у Београду, група - југословенска књижевност са општом.
Радио на месту  драматурга (уметничког руководиоца) у београдском Театру поезије (при РУ ''Ђуро Салај'') од 1972. до1996. године.
Поезију објављује од 1959. године (НИН) у низу значајних књижевних листова, часописа («Студент», «Видици», часопис «Дело», «Младост», «Поља», «Књижевна реч», «Књижевне новине», часопис «Књижевност» и други). У више наврата на Радио-Београду и телевизији реализоване емисије посвећене његовој поезији (Први, Други и Трећи програм Радио-Београда; Први програм телевизије и други).
Заступљен у двадесетак антологија поезије на српском језику и неколико страних језика (француски, руски, кинески, шведски, румунски, белоруски, италијански, енглески).



Објављене збирке песама:

ПЕСМЕ                                         Едиција ''Видици'', Београд, 1965.
ДРВО КОЈЕ ТЕЧЕ                      Дом омладине Београда, 1971.
УВЕЛИЧАВАЈУЋЕ СТАКЛО  Просвета, Београд, 1979.
СВЕТЛОСНИ ОКЛОП               Катедра графике Факултета ликовних уметности,                                                            
                                                         Београд, 1982.
ЛИЦЕМ ПРЕМА ИСТОКУ       (коаутор) Књижевна омладина Тимочке Крајине,                       
                                                         Бор, 1989.
ЛУДО ГОВЕДО                            Заједница књижевника Панчева, 1993.
АЗБУЧНА МОЛИТВА                БИГЗ, Београд, 1995.
НЕДЕЛО                                        ИРО ''Рад'', Београд, 2000.            
ГЛАВА                                           Избор песама и прозаида, Друштво Источник,
                                                         Београд, 2009.

Остале књиге:

УНИВЕРЗАЛНИ БРЕХТ (монографија, коаутор), Едиција ''Театар поезије'',
                                               Београд, 1973.
ПОЕЗИЈА И СЦЕНА        (зборник теоријских радова), Едиција ''Театар поезије'',
                                               Београд, 1974.
ЧУЛО ФИЛМА                  (текстови о филмској уметности; избор Ранка Мунитића; „Нишки културни 
                                               центар“, Ниш, 2010.                                                   
                            

Осим поезије, прозе и књижевних есеја , од 1962. године пише о филмској уметности и телевизији («Студент», «Видици», «Индекс», часопис «F“ , „Филм-новости“, «Књижевна реч», «Фронт», «Књижевне новине»,»Књижевни магазин» и други).
Члан уредништва и стални сарадник био је у следећим редакцијама:
Студент, Београд (1961-1967), Видици, Београд (1961-1966), Часопис „F”, Београд (1966-1967), Филм-новости, Београд (1966-1967), Радио Београд – Други програм (1969-70), Трибина Удружења књижевника Србије Француска 7, Београд (1970-72) , Крила, Београд (1970-1971), Едиција Театар поезије, Београд (1973-1980), Фронт, Београд (1976-78), Песничке новине, Београд (1979-1984), Књижевне новине, Београд (1995 – 2000), Књижевни магазин (од 2000).
Чланство у књижевним и другим удружењима:
Члан удружења књижевника Србије (1966-2000), члан Удружења филмских критичара Србије (1966-1974), члан Српског књижевног друштва (од 2000).
Награде и признања:
Награда Борски грумен на Првим балканским сусретима књижевника (Бор, 1987); годишња награда Радио Београда за дечју радио-драму Прича о Дил-Беру (1992); прва награда на 6. ФЕДОР-у (Југословенски фестивал документарне радиофоније) за документарну драму Проклетије (коауторство; Београд,1992), иста драма ( Anathema) репрезентовала је Југославију на међународном радиофонском фестивалу “Prix Italia” у Парми (1992); и на Morishige award International Audio Drama Contest, у Токију,1993.године (прва награда, која није додељена због санкција), наградa Душан Срезојевић (1992); награда „ВАСКО ПОПА“  Вршац, 2010.






ГЛАВА

 Погледајте је,
 сада је тако мирна, тако округла
 тако фино зуји при свом окретању, тако
 противна сваком нагону.

 Целокупним својим устројством,
    својим окуларима, сврсисходно
    распоређеним слојевима као и
    ушним шкољкама, она ради на
    усавршавању и еманципацији
    свог дејства.

 Никаквих продуцирања!

 То је глава ослобођена или,
                                                ако хоћете,
  лишена срца и  удова,
  лишена мишића (што ће рећи
  неких устаљених поступака)
  а затим нечег што вас се не тиче
                                                - љубавног лудила!

  Да, она је на неки начин изолована;
                                             рекло би се:
  то је велика усијана кугла.
  Али ту је још увек њена прошлост:
     безброј призора, батргања, сле-
     пила, страхова, беснила, мноштво
     познанстава, блаженстава, тупљења,
     гнева, религија, нешто књига,
     отприлике исто толико филмова
                                                    и свега осталог
 што чини да је то једна глава
 крцата истинама, а поготову лажима.

 Ово је њена велика шанса
  у условима телесног одсуства;
  шта мислите, мало фантазије,
     мало оног драгоценог талога
     исцеђеног из ништавила, по потреби
     надмоћност држања, јавне уцене, мало
     притиска изнутра, мало
     надмоћи према свему
и ето стања тријумфа.                                 



ТРЧАЋУ ДОВЕК

Трчаћу,
трчаћу довек.

Трчаћу
непрестано избацујући из себе
чудесне облике крикова.

Трчаћу
понад речи,
преко километарских реченица
сув и крт,
велик и јак,
лак и мек.

У почасном кругу
наилазићу на своје остатке
на атлетској стази.

Најзад, лећи ћу  у кревет
на коме спавају очи.
Спаваћу.

Трчаћу, трчаћу.
Трајаћу довек.



ЈА НОСИМ СВЕТЛОСНИ ОКЛОП

Ја носим светлосни оклоп;
зачаран пролазим
испод слапова времена.

Ја светлосни сноп удевам,
преламам у сну.
Пода мном сува трава гори
и старе новине
претварају се у вечни пламен.

Омађијан пролазим
и додирујем ствари. 
Ја повезујем ствари
удаљене и туђе.

Кроз светлосни оклоп
не разазнајем ударце.
Само их
трпим.



ДЕМОН АНТАРКТИКА

                                    Демон Антарктика
                                     демон је песника
                                                  ( из новина)

Демон Антарктика
хипнотички је бео,
али је његова магија
црна.

Стаклена вуна коврџа се
и будаласто пада.
У правилним наборима сметова
очвршћују сенке од аметиста.

Смрт споро пресвлачи
мноштво својих велова.

Хромирани блесак авионских крила
увек најављује неколицину
у бело одевених чудовишта.

Маскирани у поларна одела,
са шапама-крпљама на ногама,
споро се крећу један за другим,
у потиљак,
‘’ходом гусака’’.

Из транзистора стиже
глас-наредба:
‘’Дрски путниче,
пристани на свирепост
и успни се на Врх ужаса!‘’

Са висине од 1.700 метара
открива се империја
                                 од једва прозирног стакла;
масивни блокови леда
испуњавају калупе депресија.

Сунце је налик сабласној звери
која припада сну.

Монументална самоћа,
господар и привиђење,
потпуна је и чиста.

Сећање је овде кристално,
али ниоткуда деце
поред скромне ватре
да се теше праменом дима,
искром у оку,
зурењем у комад зараженог дрвета.
Сећање је овде мучење
да се потопи санта леда,
али ниоткуда усијаног људског крика.

Само усамљене постаје,
ретко надлетање хеликоптера
и вађење дотрајалих хангара
зубарским клештима.

Долази још једна „ноћ три пса“ *
са својим правилом
убити или бити убијен
што очас се окрене у још веће  зло:
                         истребити или бити истребљен.

Од читавог прибора за писање
остале су само
саонице са псима.


   *Ескимска изрека за најхладније поларне ноћи




------------------------------------------



HEAD

 Look at it,
 now it is so quiet, so round,
 so finely does it whir while turning, so
 contrary to any instincts.

 Through its entire structure,
    its eyepieces, the purposefully
    arranged layers and
    earlobes, it strives for
    the improvement and emancipation
    of its activity.

 No flaunting!

 That is a head freed from or,
                                      if you want,
  deprived of heart and limbs,
  deprived of muscles (that is to say,
  of some routine procedures)
  and also of something that does not concern you
                                                – of love madness!

  Yes, it is isolated in a way;
                                             one would say:
  it is a great flaming ball.
  But there is still its past:
     countless scenes, struggles, blind-
     nesses, fears, rabies, a multitude of
     acquaintances, blissfulness, twaddle,
     anger, religions, some books,
     approximately as many films
                                                  and everything else
 that makes it a head brimming over
 with truths, especially lies.

 This is its big chance
  in corporeal absence;
  what do you think, a bit of fantasy,
     a little of those precious dregs
     squeezed out of nothingness, if need be,
     superior posture, public blackmail, a bit of
     pressure from the inside, a bit of
     superiority over everything,
and there’s a state of triumph.                                 






I’LL RUN AS LONG AS I LIVE

I’ll run,
I’ll run as long as I live.

I’ll run
constantly forcing out of myself
wondrous forms of cries.

I’ll run
above words,
across mile-long sentences,
dry and brittle,
big and strong,
light and soft.

In the course of a victory lap
I’ll come across my own remains
on the racetrack.

Eventually, I’ll lie in bed
where eyes sleep.
I’ll sleep.

I’ll run, I’ll run.
I’ll last as long as I live.




I WEAR AN ARMOUR MADE OF LIGHT

I wear an armour made of light;
enchanted, I pass
under cascades of time.

I insert light beams,
breaking them in my sleep.
Dry grass burns under my feet,
as do old newspapers,
turning into eternal flame.

Enchanted, I pass
and touch things. 
I connect things
distant and foreign.

Through the armour of light
I fail to register the blows I receive.
I merely
suffer them.





THE DEMON OF ANTARCTICA

                                    The demon of Antarctica
                                    is a demon of poets
                                                  (from a newspaper)

The demon of Antarctica
is hypnotically white,
but his magic
is of the black variety.

Glass wool curls
and falls foolishly.
The regular-looking folds of snowdrift
solidify shades of amethyst.

Death slowly changes
its multitude of veils.

The chrome-plated sheen of aircraft wings
always announces several
monsters dressed in white.

Masked in polar overalls,
with paw-like snow-shoes on their feet,
they move slowly
in a single file,
walking like geese.

The transistor radio
emits a voice-order:
“Brazen traveller,
acquiesce to cruelty
and climb to the Peak of Horror!”

From a height of 1,700 metres,
an empire of barely transparent
                                                glass is revealed;
massive blocks of ice
fill the moulds of depressions.

The sun resembles a ghostly beast
belonging to the realm of dreams.

Monumental solitude,
master and apparition,
is total and pure.

Memory is crystalline here,
but next to the modest fire
there are no children
to console themselves
with a wisp of smoke,
sparkle in the eye,
staring at a piece of diseased wood.
Here, memory constitutes tortuous attempts
to sink an iceberg,
but a white-hot human scream is nowhere to be heard.

There are only solitary way stations,
infrequent helicopter flights overhead
and taking dilapidated hangars out
with dental pliers.

Another “three dog night”* is on the way
with its rule of
kill or be killed,
which, in no time at all, becomes an even greater evil:
                                    exterminate or be exterminated.

Of all the stationery
there only remain
dog-drawn sledges.


   *An Eskimo expression signifying the coldest of polar nights.





1 коментар:

Zdravka Gugleta је рекао...

Who was the translator?