четвртак, 04. децембар 2008.

Raša Livada - poezija


Raša Livada (1948–2007) objavio je knjige pesama Poprskan znojem kazaljki (1969), Atlantida (1972), Karantin (1977) i Pesme (2006). U srpsku poeziju 70-ih godina ušao je kao pesnik prekretničke, kritičke poezije (P. Palavestra), intelektualne poezije (S. Lukić), urbanog pesničkog izraza (P. Džadžić). Objavio je i antologiju „apokaliptične poezije“ Svetska poezija danas (časopis Gradac, 1981), koja je, zajedno sa njegovim pesničkim zbirkama, izvršila znatan uticaj na potonje generacije srpskih pesnika. Proširena i dopunjena, ova antologija je objavljena u dva toma u izdanju Prosvete 1983. godine pod naslovom Moderno svetsko pesništvo. Prevodio je poeziju Roberta Grejvsa, T. S. Eliota, Huana Himenesa, Jehude Amihaja i V. S. Mervina. Godine 1985. osnovao je Književno društvo Pismo, pokrenuo istoimeni tromesečnik za savremenu svetsku književnost, a u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada uređivao i istoimenu biblioteku. U krilu ovog književnog društva osnovano je još nekoliko književnih časopisa (Ruski almanah, Istočnik, Erazmo, Mezuza, Šekspir & CO). Osamdesetih godina bio je potpredsednik Srpskog PEN-a, predsednik Beogradske sekcije Udruženja književnika Srbije i prvi predsednik Odbora za zaštitu umetničkih sloboda. Jedan je od osnovača Srpskog književnog društva 2000. godine. Pesme su mu prevođene na preko dvadeset jezika, a za svoj književni, prevodilački i urednički rad dobio je niz nagrada, među kojima Brankovu nagradu, Nagradu Milan Rakić, Nagradu Jeremija Živanović, Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda i dr.



IZ KARANTINA



NEZNANAC


1. Ko je pekao zanat-pamćenja:

I ostao zaboravljen?


2. Ko je osnovao domovinu i zakon:

I osuđen-na-domovinu po zakonu?


3. Ko je izridao slova i jezike:

I čuo psovke i pokore?


4. Ko je u vladarima spoznao Milost:

A oni u njemu bitangu?


5. Ko ne misli na omču oko vrata:

Ako se pojavi kometa?


6. Ko je uzdigao-žene toliko visoko:

Da ne mogu da siđu?


7. Ko je hitnuo svaki kamen u zvezde:

I ostao bez-krova-nad-glavom?


8. ko je podmetao-požare u tuđa srca:

I postao led?


9. Ko je izmislio lice-Gospodnje:

A presvisne kad ga vidi?


10. Ko je posrkao svu mesečinu-s-Dunava:

I ostao žedan?



IZ ASIZIJA


Ti dečaci na konjima i lađama

(A šestorica, priča se, i peške.)

Tražiše Asizi,

Po ovim varvarskim krajinama:

Gde je i Ovidije

Kukao za novcem i starom slavom.


Ribari im prostreše mreže,

Umesto stolnjaka,

Ponudiše smuđa, vino, crni hleb,

I jedan ređi vetar,

Od koga bujaju kose i san:

Što se zari u njihova srca,

Ko čamac u mulj.


U zoru su razgaljeni čavrljali

Kako jedni drugima iskrsavaše

U snu,

A jedan reče:

Usnuo sam debeli-biserni-krst

Kako stasa iz ustiju,

I lomi mi zube:

Još osećam srh-pod-jezikom.


Palo je neko zezanje,

Al štovaše znak.


Domaćine je zabavljao

Taj ljupki govor o zumbulima i suncu,

I prostim haljinama:

I primiše ih.

A s jednim (Umalo-da-zaboravim.)

Koji je tvrdio za njihovo vino

Da je ukusno kao krv Boga:

Bratimili se.


Toliko:

Što se pesništva tiče.

Knjige pak pišu o tome što sledi:

Vešanja, pokrštavanja,

Podmetanja nogu i požara,

Ekspanzije trgovine i vojnih doktrina,

(Samim tim i umetnosti.)

Kako to već biva,

Kad deca krčme očevinu.


Ja opet vidim

Samo jutarnje babe,

Što s cegerima špeceraja

Ophode taj sveti,

Usnama oribani kamen,

Brzo progunđaju:


Živo dete...


Slava...


Pare...


Moć...


I odu kući.



A Livada kaže:


Predugačka proviđenja zamute pogled.



FILIPIKA GORDIH



Pre nego što ispijemo sve otrove, i obesimo se: U Gradskom parku, još ovo da ti kažem pa da nas nema, pa da nas kao oblutke prostranog svetla, zavitlaju niz reku, da potonemo sporo, ko kap krvave žive, niz ono rebro, nazvano mnogim imenima, u mulj: Da budemo sedefno uvo, tvrdo uvo na sve što će se zbiti.



Još samo ovo o budžaku-nad-budžacima, gde pesma gnjili, i neimar cvili; gde svirep je narod, mutan liman, nebo nisko, zvezde na ušu uđu, na nos iziđu, a u bunare kad meteor padne: Izvade kost i ćupove.



Još samo ovo o precima, što se hvale potomcima, da je svuda mnogi prošao i kule zidao: A ko je, a šta je ostalo? Deset crkvi, znak lojalnosti pobožnim ambasadorima, gomila pustih kuća bez svrhe i namene, banke, teleksi, i stotine preobraženih glasova u laveže koji skitaju i laju u oluke: Poštujući, i prizivajući, a ne znajući ni koga, ni šta.



I čude se onima što silaze s planina, danas kada cvetaju gladi i umetnosti, čude se onim poslednjima, što niz planinčine silaze, menjajući međusobno košulje, ruzmarin, poljpce i sir, kada se sretnu, i kažu: Taj običaj je star. To je stari običaj.



Pa ko su onda naša braća i sinovi, i ko smo svi mi, ovde, u lovu na sadašnjost? Skupa: Samo da otimamo novce jedni od drugih, ugalj, žuč, grobnice: Ko su naša braća i sinovi, od ovih ovde, okupljenih oko teleksa, koji godinama ne otkucava, ni jednu vest, već samo prazno zvrji, kao lafet, s kog su upravo odneli mrtvaca.



A Livada kaže:



Teže je sazdati srušene hromine,

nego novu kuću.



I kaže:



Pomeri nogu, lek je pod cipelom.



субота, 27. септембар 2008.

Faruk Šehić - poezija





FARUK ŠEHIĆ
Rođen je 1970. u Bihaću. Odrastao u Bosanskoj Krupi. Bio je pripadnik Armije BiH (1992 – 1995). Piše poeziju, prozu, eseje, književne kritike. Reportaže i kolumne objavljuje u magazinu Start BiH. Tekstovi su mu prevođeni na engleski, francuski, italijanski, nemački, mađarski, slovenački, makedonski i poljski jezik. Do sada je objavio sledeće knjige i izdanja:
Pjesme u nastajanju, Sarajevo, 2000.
Hit depo, Sarajevo, 2003.
Pod pritiskom, Sarajevo – Zagreb, 2004.
Transsarajevo, Zagreb, 2006.
Transsarajevo, Beograd, 2007.
Hit depo, Pod pritiskom, Transsarajevo, Apokalipsa iz Recycle bina, Zagreb, 2007.
Hit depo, Pod pritiskom, Transsarajevo, Apokalipsa iz Recycle bina, Sarajevo, 2008.
Hit depo, Sarajevo, 2008.
Živi u Sarajevu.


prolazeći pored Markala na trenutak zastah

vidio sam anđela na pijaci
sjedio je na limenom krovu štanda
ispod njega u drvenim gajbama
složene su paprike, paradajz, mladi krompir
kupus, crveni luk i zelje
stopala su mu visila sa krova
njima je ovlaš dodirivao kosu prolaznika
jednom je kupcu skinuo šešir sa glave
puhao je lagan vjetar miješajući mirise
svježeg voća, povrća, cvijeća & ribe
zavirivao je ljudima u face
odmjeravao je prodavače dok rade sa vagom
zurio u njihove natekle ispucale šake
rasplakao se ugledavši stariju ženu
kako kupi trulo povrće ispod štandova
počela je padati sitna kiša
niz latice ofarbane margarite
slijevala se blijedoplava tinta
izgledala je kao kurva sa kilom šminke
kad joj poteku suze
anđeo je raširio krila i poletio u nebo
razmišljam, ako postoji poetska pravda
anđeo će zagrnut noću
iščupati srce prodavaču što zakida na vagi
međutim, ne vjerujem
jer anđeli uglavnom poziraju
i smrzavaju se goli na freskama.


izbavljenje

živim onkraj svih stvari
ne pripadam izmima, niti sam izašao ispod nečijeg šinjela
najviše mrzim književne večeri i festivale
tu osjećam svu tugu kako se nataloži u ljudima
sediment beskoristan, osim za umjetnost

živim onkraj svih stvari
pored Saturnovog prstena
na Rajskim otocima, u jantarnim kućama
prošli vijek učinio nas je prerano ostarjelima
stari smo već stotinu godina

živim onkraj svih stvari
učim od pauka i crvenog puža
proučavam nervaturu lista
trudim se biti prijatan i vedar
ali onaj unutrašnji otkucaj
daje sasvim drugi ritam
predskazanje odvratno i gorko
to suočavanje sa svijetom
pustopašnom ledinom
gdje bog jeca slegnutih ramena
i nema mjesta za život čovjeka
Krist je unosna konfekcijska lutka
a slavuji se peku na roštiljima McDonald'sa.



ja nisam čovjek iz Sarajeva

u Sarajevu
april je zaista najokrutniji mjesec
gdje se miješa fantastika i horor u retortama tijelâ
duhovi vise u zraku, duhovi literarne šizofrenije
samo ih trebaš uzbrati, te tužne grozdove vasionâ
zašto ćeš plaćati vlastitom krvlju
na Bistriku i Kovačima kuće su ograđene visokim zidovima
a ljudske duše otvorene ko kupole otomanskih džamija
zrak je britak kao mjesec mrtvih
u kafanskim pričama rat nikad ne završava
raspoređuju se divizije među pivskim flašama
priča se o Srbima, Muslimanima i Hrvatima
o krivcima i žrtvama
stoput utvrđena «istina» mjerka se nanogramskom vagom
jer je epska naracija plod crvenih krvnih zrnaca
ako je Brazil zemlja sa najviše fudbalskih selektora na svijetu
ovdje stanuje najveći broj drvenih filozofa i mizantropa
uprkos svemu što me razara i nakrivo oblikuje
i dalje učestvujem u tvom paradoksalnom mitotvorenju
Sarajevo, nisi mi dalo ništa
izuzev svoju poeziju.

Eva Zonnenberg - poezija






EWA SONNENBERG
Rođena je 1967. u Zombkovicama u Šelskoj. Živela je dugo u Vroclavu, gde je završila Muzičku akademiju i nastupala kao pijanistkinja. Sudirala je i književnost. Sada u Krakovu završava studije filozofije i predaje kreativno pisanje. Već za prvu zbirku pesama dobila je 1995. prestižnu nagradu Georg Trakl. Na originalan način kombinuje poeziju s muzikom.
Veoma je prevođena. Na sve evropske jezike. Na srpskom je u obimnijim izborima objavljivana u ProFemini, Književnom magazinu, Književnom listu i Banjalučkim Slovesima. Posebno je prisutna u Nemačkoj, u antologijama i pojedinačnim zbirkama. Objavila je sledece pesničke zbirke: Hazard (1995), Zemlja hiljadu notesa/Ispovesti Lindzi Kempa/(1997), Planeta (1997), Povodac (2000), Bukteći tramvaj (2001), Čas ushićenja (2005).


I Pismo Bašu

Koliko si hiljada listova imao pod stopalima? Koliko hiljada reči?
Dovoljan je gest jedne reči. Telo se udaljuje i ponovo vraća s novom
skalom osećanja. Za sebe kažeš: «Putnik, čiji je dom putovanje».
Pravi putnik ne zna čemu teži.
Na svakom mestu na zemlji je kao putnik iz daleka. Bira teže puteve -
stvaljajući stvarnost na probu. Zadajući joj udarce:
bezobličan doživljaj svega u svemu. U pogledu počinje i završava se
celovitost istorije. Smrt je samo jedna od varijanti zagledanosti. Zenica
lista svemir. Smrt je kao izlazak iz kuće na snegom pokrivenu
ulicu. Imaćemo dovoljno snega. Gutaćemo sneg
kao da nas se strah ne tiče. Nisi hteo da otkrivaš tajne.
Govorio si: zaboravio sam čini, zaboravio sam sve reči,
zaboravio sam ispovesti. A ipak mamio te je miris procvale višnje -
razgovori boja. A ipak si voleo kišu cvetova kajsije -
spor neispoljenog s vazduhom. Vreme je bilo pijano,
nije moglo naći put ka mestu,
u kome se on zaustavio. Da li si bilo kome rekao da Fudži
roni crne suze? Samo si ti znao da svaka suza menja
obličje sveta. Realnost je zrno pirinča među
crnim štapićima drugih svetova. Nisi pitao ko drži
štapiće dugim prstima beskonačnosti. Tvoje sandale
tamno plave boje upućene su u tajne putovanja u vremenu.
Igrao si se događajima kao da si rođen iz zmajevog zuba. Samo
glupak govori o tome dvaput. Neke reči se ne mogu ponavljati.
Umeće gledanja telom i slušanja dodirom.
Stihovi, iz kojih si puštao na slobodu leptire, viline konjice, puževe, svice.
Kao da mi ih daješ na poklon, govoreći: dopiši ono što nisam napisao.

Ne želim da budem pesnikinja jer pesnici kao psi rečima obeležavaju
svoju teritoriju
Hoću da budem neko ko uči samo od reči

Ne želim da pišem radi pisanja već zbog osećanja slobode u sebi
Pisati radi pisanja znači biti poput pesnikâ zatvorenih u kaveze svojih stihova

Neću da navlačim zavese od stihova preko onog što je tako blisko
Svakom reči želim nežno da izbegavam nevidljivi poljubac sveta

Ne želim da vezujem stihove za sadržaj da galame komercijalnim metaforama
Već samo prazninom između rečenica da izrazim pogled ka tebi





I Pismo od Baša

Da bi pisao najpre treba izlečiti okeane
Razbuktati vatru da niko ne može da se približi rečima
Suncima zakloniti prozore da niko ne opazi da







IV Pismo Bašu

Videla sam povesma oblaka – poput trake na mojoj knjizi «budističkih stihova»
Ti oblaci nisu bili oblaci kao što ni moji stihovi nisu bili budistički

Oblaci su se osvrnuli za mnom i rekli mi: opet se spremaš na daleko putovanje
Da su mogli – zanimljivo bi bilo saznati na koju stranu bi krenuli, na moju ili
na tvoju?

Videla sam kako su u štampariji pravili one trake i oprezno ih stavljali u knjigu
Toliko napora i rada posvećivali su nečem što se odnosi na mene

Iznenada na Budinom prstu je izrasla mala livada uzbuđenja
Da li su imali vremena da iz te knjige pročitaju makar jednu pesmu?

Oblaci kao rukavice od jelenske kože skidane sa prstiju lovca plavetnila
Moja knjiga nalik je na iznošene cipele Pipi Langštrumf

Budističko ili nebudističko nije važno
Postoji samo jedno saznanje bez ikakvog naziva

Da li zbog toga osećamo da neko odlučuje umesto nas?

Omalovaženi smo nečim neshvatljivim

Kako dopreti do moći koja prethodi svakom događaju?

Da li je istina ono o čemu ne govorim?





IV Pismo od Baša

U šaci imaš sumrak
Ne otvaraj je jer ćeš uplašiti tišinu

Pružam ti vodu
A ti razmišljaš o kladencu umesto da ugasiš žeđ

Valerio Kručani - poezija




VALERIO KRUČANI
Rođen u Rimu 1977. Pisanjem počinje da se bavi još sa 17 godina a prve nagrade za književnost i pozorište dobija 1999, odnosno 2000. Prvu nagradu za poeziju dobija 2000. od Nacionalnog Sindikata Pisaca. Učestvovao je na mnogobrojnim književnim festivalima i projektima umetničkog karaktera širom Evrope. Bio je nominovan za proznu i pesničku nagradu ALIAS koju dodeljuje grad Melburn. 2007. učestvovao je na Malta Mdditerranean Literature festivalu u organizaciji Literature Across Frontiers , a marta 2008. učestvovao je na London Festival of Europe u organizaciji European Alternatives. Trenutno živi u Španiji, u Madridu, i uključen je u kulturni projekat Red de Arte Joven, a radi i na romanu i scenariju.


Madrid

6

otuđen čak i jezik
i oruđe ironije
besa i argumentacije
ovo telo
ono što jesam
što sam bio
isparava, nestaje
dok nova izmišljotina
odugovlači da nastavi
sa svojim novim jezikom
da zauzme sve prizvuke
i da konačno bude
ovo i ono.

ne, ja nisam više ono
a još nisam ni ovo.


7

pas koji je izmileo napolje
ispod napuštenog dušeka
na uglu garaže, između đubreta
i otpadaka,

pas,

vrati mi ponekad
kao sočnu, slasnu kost
knjige koje su ostale u rimu
a sa njima i moje srce,
vrati ovu bledu projekciju
najbolje od svog potpunog kontrasta


8

poezija
je poslednji dronjak umočen u vodu
na pultu bara
i noći
u vreme zatvaranja
posle jednog dana
klijenata, stranaca
razočarenja i očekivanja

poezija je jedan lokal
krcat
jedan lokal prazan
neon upaljen do 7 ujutru
i pogled žena
iz metroa i autobusa

poezija je kurva
koja namešta gaćice
u slepoj ulici
pijanac koje se onesvesti na svakom koraku
zasađena ljubičica u zagrljaju otrova

poezija je neki tip
koji priča sam sa sobom
ili glas slepca
koji prodaje lutriju
na uglu pred barom

poezija je lagana muzika
ali može biti i najteža muzika
poezija je improvizacija mladih
koji se ne vrate kući noću

poezija je večno prisustvo
saobraćajca na semaforima na španskom trgu
po kiši
i poezija je čistačica
koja skida povraćku
govno, mrvice, leševe golubova, masnoću mesa sa sajma
koja otvara karte, koja noću poliva vodom trotoare

poezija je patetična
erotska, beskorisna, prazna, puna
poezija je trotoar
obučen u uvijeni lasteks
poezija je apsurdnost
koja se nalazi u glavi onoga koji je piše

poezija je ideja
koja ti sigurno izmiče
i više se ne vrati
i devojka ispred
koja nikada ne gasi televizor

poezija je ono što ti pričaju ljudi
kada te zaustave na ulici
to su karte za las ventas
od 4000 eura

poezija su besplatne novine
na vratima lokala
i prodavnica otvorenih 24 sata
i kinezi koji ti prodaju pivo
hleb i zemičke na ulici
poezija je policija koja hapsi
i uhapšeni koji vrišti i pljuje

poezija si ti koji tražiš posao
i ono što donose doznake
nezaposlenosti
poezija je želeti sve
a zadovoljiti se komadom hleba i jabukom

poezija su svi ovi stihovi
i vi koji slušate ili čitate
i ljubav za napuštenog psa
koji se pari sa psom sa pedrigreom

poezija je sirotinjski kraj
i malasaña lavapiés argüelles
i oni koji ne razumeju ove stihove koje ću morati da prevedem
poezija je bezumlje saznanja da se ne može razumeti
ali i nikada ne odustati
poezija je žena koju odvedeš u krevet
i čovek koji te šamara
sin koji prodaje prvom prolazniku
i ciganinu koji beži
poezija je sve ovo. mnogo više. poezija nije ništa.

Prevod sa italijanskog Ivana Rajičić

недеља, 21. септембар 2008.

Jozef Straka - poezija




JOZEF STRAKA (Češka, 1972.)


Iz zbirke Crkva u magli

U ULEGNUĆU VREMENA

Nigde ne pripadamo
dani koji nam iščezavaju pred očima
dani kada ćutimo
kada je kuća usamljena, udaljena
od svega ostalog
dani kada nam ništa nije potrebno
kada se skrivamo iza vrata
nečujno prenosimo stvari
zaustavljamo satove i
orijentišemo se prema sumraku
i prema potrebi za snom
to traje nedeljama, pre nego što se ponovo
probudimo mada je sve isto kao pre




x x x

Siva boja godina poznijih od tvog detinjstva
u tebi se razmazuje
sve dok ne stvori neku neobičnu tvorevinu
nalik na maglu
koja blago miriše na ulje kojim si
nekada podmazivao pokretne delove
obrađujućih strojeva
ponovo sebe vidiš kako stojiš kraj njih
u plavom radničkom odelu
bilo je to beznačajno vreme kao i pokreti
koji ti nisu pripadali
ni reči koje su ti nesvesno izlazile iz usta
međutim ta nepomičnost kao da je dospela i u
korake drugih ljudi
kada si hodao s rancem punim prljavog veša
kroz ceo grad
nigde se nije moglo skrenuti, nigde se nije moglo hodati
samo onom ulicom sa starim raspadajućim
secesionističkim kućama
upijala te je kao bezdano ždrelo
zavirivao si u male tvornice, u nekakve
sporedne ustanove sa par nameštenika
u neuređena dvorišta
koja su bila zapuštena kao ti pre
nekoliko sati
na časak si ih posmatrao – kako namotavaju debelu
čeličnu žicu na neobične koturove
idući sve više i više ljudi su se proređivali
i automobili
jedno najobičnije jutro, a još uvek
nije mu se video kraj, mada je taj dan de facto
za tebe završen
kod kuće si otresao čarape od rđe
i seo za pisaći sto sa složenim belim
papirom za pisanje
gde više nije bilo ničeg
osim po sredini horizontalno
isprekidane crte



ZAMORNE ODAJE III

Tišina izražena bojama ili muzikom
jedva vidljivo, jedva čujno
mučno prolaženje gradom
kao da pojedine ulice više nikada neće
dobiti nekakvo lice
kao da je sve što je postojalo iščašeno
nekoliko sati kasnije sedim u praznoj
kuhinji
dan se bliži sutonu
naginje prema nevažnom
pomrčina prodire kroz prozor
na kraju će me celog progutati
u prostoriji sjaji se samo bela ledenica
odavno nekorišćena
u cevima ponovo ono neobično šuštanje
u hodniku i neodređeni zvuci
blago pucketanje linoleuma
a dole kraj ulaznih vrata čuje se
lajanje psa


prevod s češkog Biserka Rajčić

Aleksandra Petrova - poezija



ALEKSANDRA PETROVA
Aleksandra Petrova se rodila 1964. godine u Lenjingradu. Pohađala je Univerzitet u Tartu-u, od 1993. do 1998.godine je živela u Jerusalimu, a od 1998. godine živi u Rimu. Objavljivala je stihove i eseje u «Mitinom žurnalu», «Kontinent», «Znamja», «Zerkalo», «Vozduh». Zbirke: «Linija otryva»(1994), «Vid na žiteljstvo»(2000). U prevodu na italijanski su objavljeni zbornik «Altri Fuochi»(2005) i filozofska opereta «Pastuhi Dolli»(2003).



Zimovište moje, vabilište,
Stajalište, strelište,
Trava visoka, nikad košena,
Senka šuma ko ona pod očima, -
Neubrojana, neispitana.

Zavelo me ovamo, izbacilo, tibrom rastrglo
Bacilo na kaldrmu
Masnicama i ranama rastigrilo.

Ne polažeš gradivo, bivšim rečima tečeš, nego si - gradina.

Trubači napred, diž se, ustaj vojščurdo neznana,

Da se raspeš gipsom posle, prekrivajući pute i pasišta.

Ležište moje, Italijo, i grobište.




Doletite, izjedite, ptice,
Meso mojih butina, listova, bedara.
Ponekad se moraš sam sa sobom rastati,
Da bi otišao živ iz stupice.
Neka odsečeno grči i boli,
Ti zategni jače krpicu.

Ovde sam voleo. Jabuka, što sam je nekad posadio,
Sva u cvatu, zuji od mnoštva bumbara.
Ulazio sam u evo ovaj dom. I u onaj, susedni.
Na vratima čekao. Ovde me je uhvatila kiša.
Ovde su mi usne drhtale od uvrede.
Ovde smo se ljubili. Beskrajno, naiskap.

Ovde sam stajao i slušao kako zvuči
Muzika i smeh iz tamnih prozora.
A sad nosite, ptice, ono što je ostalo,
Daleko, u daleke krajeve.
Možda će iz vašeg izmeta
Pasti ovde neko seme
Gde će biti i deo mene.





Misliš, naslonio se nasumice
A ispade – granica.

Škola logike je raspuštena pre likovih pletenica:
Eno gde plivaju u vodi, da pukneš od smeha.

Pejzaž u daljini neumoljivo raste u susret,
I ulazi u tebe pljoštimice.

Oprosti, ako ti više ne odgovorim,


Nemam reči. Samo drveće u meni šušti.



Prevod sa ruskog: Mirjana Petrović


Enes Halilović - poezija




ENES HALILOVIĆ
Rođen je 1977. u Novom Pazaru, gde i danas živi. Godinu dana živeo je u Sarajevu a nekoliko godina u Beogradu. Diplomirao je prava i ekonomiju. Objavio je tri zbirke poezije, dve zbirke priča i knjigu krtkih drama. Skuplja narodne zagonetke. Urednik je jednog književnog lista i jednog književnog časopisa. Pokrenuo je jedan nedeljnik, jednu novinsku agenciju a od nedavno je i direktor jedne televizije.



PARIS

Na stijeni, dahom Sredozemlja okovan, sebi sliči
na sina Japetovog. Zagledan u vale, Paris
kazuje:

Ja sada želim samo stoku da čuvam.
Ne, nikada više jabukom ljepotu da vagam. Nikada,
Jer kad zlatnu voćku držah u ruci
(zalud mi riječi Afrodite)
ne slutih vojske što kreću na Troju,
ne slutih srdžbu Here i Atene.

I znam. Vi nikada niste ni postojale, nikada ni na ovom
Ni na onom svijetu.
Osvanule ste u glavi pjesnika, vi ste buncanje obično.

I ja sada želim samo stoku da čuvam
I da se od buncanja skrijem.

O, sakloni me

Zmija i vrabaca, i vjetra oko Troje,

I Kalhanta koji misteriju smišlja, ne radi Grka
No radi sebe i trpeze carske,

Sakloni me
Ljudi što iz jednog trbuha donose pobjedu i poraz
Pa najzad i tog konja koji nevidljive uzde nosi.




AGAMEMNON

- Osta li u nama bar tri kapi od tih starih Grka?

1.Na istom kopnu umiremo.

2.Argonauti su iz Crnog mora uplovili u Dunav,

3. A naši kazivači pjesama narodnih
Nose kratke štapove, izrezbarene,
Baš kao Homer što je nosio.

4. Čujem danas da je razbojnik Feriz, s početka dvadesetog vijeka,
Usmrtio podanika svog (pred očima cijele bande)
Jer je ovaj ridao na vijest
Da mu se žena s komšijom viđa.

Neću da zbog njegovih suza
Vi sumnjate u vaše žene, rekao je Feriz
Koji nije znao da na ostrvu Temidu, blizu Troje,
Ujede zmija vojnika Filokreta
Pa mu oteče rana i silno zasmrde
Da je morao Agamemnon čamcem na drugo ostrvo da ga iskrca
I kad se vrati, reče vojnicima:
Neću da od smrada jedne rane
izginete nadomak Troje.

- Osta li u nama bar tri kapi od tih starih Grka?




KARTAGINA

Bio sam u zemlji koja Hanibala rodi.
Spavao sam u hotelu čudnog imena, u Susu.

Pamtim, dva lifta na kraju hodnika,
Sjajan mehanizam to bijaše (kao istorija, kao život) -
Kad god jedan ode, drugi dođe.

I kad siđemo, neko se popne.

Sasvim jednostavno i veličanstveno.

Kristin Berget - poezija



KRISTIN BERGET
Rođena je(1975.) u Norveškoj. Trenutno živi u seocetu blizu Osla. Kao mala svirala je klavir, a kasnije počinje da drži časove klavira pored nastupanja u okviru različitih ansambala. Klavir napušta zbog života na jednoj farmi u Irskoj, gde provodi nekoliko godina. Po povratku u Norvešku počinje da se bavi pisanjem poezije. Avgusta 2007. godine izlazi njena prva zbirka poezije ‘loosing louise’ u izdanju Cappelen Forlag, Norway. Nakon samo tri nedelje, objavljeno je i drugo izdanje ove knjige. Trenutno radi kao prevodilac sa švedskog na norveški jezik i priprema svoju drugu zbirku poezije.


Iz zbirke loosing louise (2007)

luiz kaže: ljubljena s, želiš li da odsviraš
onu pesmu o dvoje koji ne mogu da budu zajedno?
za nekih noći sviram harmoniku
u svetlosti fenjera, u zvucima pustinjskih životinja
pijemo brendi i pričamo o moru –
neka vrsta digresije
(luiz mi je kupila slamnati šešir koji
nosim dok čekamo da
poprave auto u radionici.
kad budemo pošle, ja ću
privezati uzicu ispod brade
da ga vetar ne oduva)
iza venecijanera smo pripijena tela u laganom pokretu




luiz se vozila i vozila autobusom
htela je da dođe do mene i berbe jabuka
pale voćke koju sam držala u kesama
kraj kuhinje. luiz reče: doći ću
do tebe i praviću pitu (pitu od jabuka) onda
reče: znaš li zašto to radim?
zašto to radiš luiz, praviš mi pitu
(pitu od jabuka), luiz-na-ivici-suza.
kad bismo to znale odgovorila je, kad
bismo našli reči da shvatimo.
luiz sedi s druge strane kuhinjskog
stola napolju je jesen i
kiša i more je izbušeno kapima i ja
kažem: možemo li izdržati ova testa za pitu od jabuka
možemo li zaći za ove zidove luiz,
između šporeta i jeseni i možemo li izdržati još
kabanica
izlazim na kišu i sadim luk na
travnjaku. biće lepi na proleće
posle kiše i snega kada budeš ovde
sa suzama
potrebama
izgovoriću reči koje ne znam
ruke mi prelaze preko površine stola
pokušavaju da zgrabe pitu od jabuka zgrabe reči
u bezumnom jurišu ka opasnim snovima
noću kad plačeš na mojoj ruci
spasi nas ovih zidova




luiz hoće da jede pesak
nož se spušta na lice, tama na oči.
nožas nema bombardovanja. u
pusitnji je tiho. nalazim te na podu umotanu u
kineski svileni bademantil sa nožem kraj
bedra. soba miriše na gvožđe, lepiš se smrdeći na
znoj i krv. noć na tvom licu, spavaš
nekakvim snom i vidim da ne sanjaš. želim da te
raspetljam, slomim i otvorim šaku, sklonim noć sa
tvog lica. noć ti pravi pruge na licu.
krv diktira boju koja ovde ne pristaje, ja
otvaram šaku okrećem te na stranu. šapućem ti u uho
sijamo zajedno. sijamo luiz. ti i ja
i pustinja napolju. pusti nož. dođi i lezi kraj mene.
u krevetu te brišem vlažnom krpom. imam zdelu
mlake vode u kojoj cedim krpu. uskoro će
voda postati zagasito crvena. miris gvožđa se širi uz miris
noći, peska. prepoznaješ li miris peska ovde? prepoznaješ
li mene?
noć na licu, tama i miris gvožđa. luiz
koja hoće da jede pesak, koja želi da bude nož. svila
isečena, razrezi se lepe. želiš li da sijaš sa mnom,
pripij se uz mene. potrebne smo noći. oprala sam te
kao dete. ti si svilena put, svetlucavo meso, svilena nevesta


prevod sa norveškog: Sofija Bilandžija


Džejms Bern - poezija



JAMES BYRNE
Džejms Bern je urednik i jedan od osnivača časopisa TheWolf, vodećeg britanskog časopisa koji se bavi poezijom. Njegovu prvu zbirku, Passages of Time, objavili su Flipped Eye 2003., a njegova nova knjiga, Blood/Sugar samo što nije izašla. Džejms je učestvovao u organizovanju „Svetske pesničke turneje“ Centra za prevođenje poezije u SOAS u Londonu, u okviru koje je i izvodio svoju poeziju. Jedan je od urednika Voice Recognition, antologije pesama novih i neafirmisanih autora, koju će početkom 2009 objaviti Bloodaxe, kao i Odabranih pesama Houp Mirlis. Džejms je rođen 1977. i živi u Londonu.



Oporavak

Dozvoli mi da zamislim kako se vraćaš kući
iz tame, između tela i uma,

dajući znake života
kao što drveće maše iz senke.

Čitave si dvorane znala da ućutkaš
samo jednim bleskom svoje domišljatosti,

nekim si muškarcima ovladala
čistim mirisom, čistim stavom.

A sada tvoj najbolji trik:
da ponovo započneš život koji se završava pretvaranjem u zlato.

U septembru (mesecu koji se stara o svim ostalim)
dozvoli mi da prizovem tvoje najbolje crte,

da nekako uhvatim nedodirljivost
života, poput ogledala.



Dete

Staza se pretvara u splet trnovog žbunja.
Posrćem u mraku, kao vezanih očiju,
ispruženih ruku poput mesečara.
Crkvena zvona stapaju se u dugi niz
umnoženih odjeka ponoći.
Sa svih strana, jedno za drugim, zavijanje
i cviljenje u šumi. Hvatam dah:
negde ispred, visoka kula para oblake.
Crkvena kapija prekrivena je ledom. Unutra,
minijaturni grobovi okovani mrazom:
životi dece koja su umrla u nesrećama
proisteklim iz ljubavi. Vetar se gura
kroz crne prste grana.
Vazduh je tako hladan da mi pucketa u plućima.
Pod mesecom, lice mi izmučena avet.
Saginjem se da pročitam imena i datume.



Ne stići do vrha

Fleke od uglja na mestu na kome su stajale piste
pružaju se ka paklenim predgrađima.

Iznad napuklog sita žitnih polja
oblaci koso sipaju kišu.

Na tečnoj granici, u plavičastom dimu:
brodovi bez posade, jarbola poput ruku davljenika.

Prva je utekla vrana. Njen plen:
pacov raščerupanog krzna.

Za njom lisica, stegnutog grla,
i zvezde su digle ruke od teškog disanja.

U senci krstova, sveštenik sedi sam,
skidajući mantiju nožem.


Prevod sa engleskog Vesna Stamenković

Roland Orčik - poezija



ROLAND ORCSIK
Rođen je u vojvođanskom gradu, Bečeju (1975.) Od 1992 živi i radi u Segedinu (Mađarska). Na Segedinskom Univerzitetu je 2002. diplomirao na mađarskom jeziku i književnosti, i započeo postdiplomske studije komparativne literature. Piše poeziju, eseje, kritike i prevovdi južnoslovansku književnost na mađarski jezik. Dosad je objavio dve pesničke zbirke: Rozsdamaró (2002), Holdnak, Arccal (2007). Pesme su mu prevedene na engleski, hrvatski, rumunski, slovenački i srpski jezik.


Fabrika pilića

Nedaleko od naše ulice,
od trošnog raspeća,
gde vreme
nepomično tutnji
zarđalim šinama,
naćićeš farmu pilića.
Noću bismo se prikradali njenoj ogradi,
virili kroz uzane otvore,
špijunirali krvavim mrljama isflekane fabričke snove.
I cvikali usput
da će nas uhvatiti
i samleti zajedno s ostalim komadima mesa.
I ti si se jednako uplašila,
nisi htela cunjati okolo,
njuškati,
szaglászni.
Mislila si
da te otvore sada već samo
iz daljine, sa bezbedne udaljenosti posmatraš.
Ali, ispostavilo se da je odnos „unutra-spolja“ za tebe
zauvek izgubljen
u zadimljenoj romantici ruševina.
Zato si pijuknula i triput me zamolila:
hoću kući.
Nazad u nevidljivi grad,
iz kojeg i u koji si
pobegla
od rutinskog pokreta dželata.



Delete

Upotreba čoveka

Program Spelling Check
podvlači mi reč holokaust.
Obeležava je crvenom bojom,
kao nekakav čir
na bolesnom telu teksta.
Predlaže njeno brisanje.
Za nju u memoriji nema mesta.



Reportaža iz Lajbaha

Gustav bi posle svake predstave
stukao dve čaše plzenskog
- ni manje ni više –
sa pajtosima iz gostionice Pri Roži.

Tako je započelo dirigentsko čudo:
Čarobna frula i dve čaše piva.

Ljubljana je u to vreme tek zakrpa
na poderanom džaku K. und K. Monarhije,
no sa Gustavom je varošica zagrmela
što je i bečke vlasti uzrujalo.

Država skrbi – krevelji se stotinu
godina kasnije grupa Lajbah, razbucavši lepo-
zvuku budućnost u paramparčad industrijskih zvukova,
što je i beogradske vlasti uzbudilo.

Padoše imperije, jedna na drugu,
Uz muzičku pratnju uši što para,
Al' nije se menjala suština stara.
Ako ništa, a ono zbog muzike: vredelo je truda.



Prevod sa mađarskog: Marko Čudić


Subota 13.o9.oo8. - zatvaranje festivala, Kuća poezije, Centar za kulturu Stari grad











понедељак, 15. септембар 2008.

Čitanja u Kući poezije | Readings in the House of Poetry

Veče Eve Zonenberg u kući Đure Jakšića

Roland Orčik (Mađarska), prevodilac Marko Čudić


Aleksandra Petrova (Rusija/Italija), prevodilac Mirjana Petrović


Džejms Bern (Velika Britanija)




Kristin Berget (Norveška)



Faruk Šehić (BiH)