четвртак, 04. децембар 2008.

Raša Livada - poezija


Raša Livada (1948–2007) objavio je knjige pesama Poprskan znojem kazaljki (1969), Atlantida (1972), Karantin (1977) i Pesme (2006). U srpsku poeziju 70-ih godina ušao je kao pesnik prekretničke, kritičke poezije (P. Palavestra), intelektualne poezije (S. Lukić), urbanog pesničkog izraza (P. Džadžić). Objavio je i antologiju „apokaliptične poezije“ Svetska poezija danas (časopis Gradac, 1981), koja je, zajedno sa njegovim pesničkim zbirkama, izvršila znatan uticaj na potonje generacije srpskih pesnika. Proširena i dopunjena, ova antologija je objavljena u dva toma u izdanju Prosvete 1983. godine pod naslovom Moderno svetsko pesništvo. Prevodio je poeziju Roberta Grejvsa, T. S. Eliota, Huana Himenesa, Jehude Amihaja i V. S. Mervina. Godine 1985. osnovao je Književno društvo Pismo, pokrenuo istoimeni tromesečnik za savremenu svetsku književnost, a u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada uređivao i istoimenu biblioteku. U krilu ovog književnog društva osnovano je još nekoliko književnih časopisa (Ruski almanah, Istočnik, Erazmo, Mezuza, Šekspir & CO). Osamdesetih godina bio je potpredsednik Srpskog PEN-a, predsednik Beogradske sekcije Udruženja književnika Srbije i prvi predsednik Odbora za zaštitu umetničkih sloboda. Jedan je od osnovača Srpskog književnog društva 2000. godine. Pesme su mu prevođene na preko dvadeset jezika, a za svoj književni, prevodilački i urednički rad dobio je niz nagrada, među kojima Brankovu nagradu, Nagradu Milan Rakić, Nagradu Jeremija Živanović, Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda i dr.



IZ KARANTINA



NEZNANAC


1. Ko je pekao zanat-pamćenja:

I ostao zaboravljen?


2. Ko je osnovao domovinu i zakon:

I osuđen-na-domovinu po zakonu?


3. Ko je izridao slova i jezike:

I čuo psovke i pokore?


4. Ko je u vladarima spoznao Milost:

A oni u njemu bitangu?


5. Ko ne misli na omču oko vrata:

Ako se pojavi kometa?


6. Ko je uzdigao-žene toliko visoko:

Da ne mogu da siđu?


7. Ko je hitnuo svaki kamen u zvezde:

I ostao bez-krova-nad-glavom?


8. ko je podmetao-požare u tuđa srca:

I postao led?


9. Ko je izmislio lice-Gospodnje:

A presvisne kad ga vidi?


10. Ko je posrkao svu mesečinu-s-Dunava:

I ostao žedan?



IZ ASIZIJA


Ti dečaci na konjima i lađama

(A šestorica, priča se, i peške.)

Tražiše Asizi,

Po ovim varvarskim krajinama:

Gde je i Ovidije

Kukao za novcem i starom slavom.


Ribari im prostreše mreže,

Umesto stolnjaka,

Ponudiše smuđa, vino, crni hleb,

I jedan ređi vetar,

Od koga bujaju kose i san:

Što se zari u njihova srca,

Ko čamac u mulj.


U zoru su razgaljeni čavrljali

Kako jedni drugima iskrsavaše

U snu,

A jedan reče:

Usnuo sam debeli-biserni-krst

Kako stasa iz ustiju,

I lomi mi zube:

Još osećam srh-pod-jezikom.


Palo je neko zezanje,

Al štovaše znak.


Domaćine je zabavljao

Taj ljupki govor o zumbulima i suncu,

I prostim haljinama:

I primiše ih.

A s jednim (Umalo-da-zaboravim.)

Koji je tvrdio za njihovo vino

Da je ukusno kao krv Boga:

Bratimili se.


Toliko:

Što se pesništva tiče.

Knjige pak pišu o tome što sledi:

Vešanja, pokrštavanja,

Podmetanja nogu i požara,

Ekspanzije trgovine i vojnih doktrina,

(Samim tim i umetnosti.)

Kako to već biva,

Kad deca krčme očevinu.


Ja opet vidim

Samo jutarnje babe,

Što s cegerima špeceraja

Ophode taj sveti,

Usnama oribani kamen,

Brzo progunđaju:


Živo dete...


Slava...


Pare...


Moć...


I odu kući.



A Livada kaže:


Predugačka proviđenja zamute pogled.



FILIPIKA GORDIH



Pre nego što ispijemo sve otrove, i obesimo se: U Gradskom parku, još ovo da ti kažem pa da nas nema, pa da nas kao oblutke prostranog svetla, zavitlaju niz reku, da potonemo sporo, ko kap krvave žive, niz ono rebro, nazvano mnogim imenima, u mulj: Da budemo sedefno uvo, tvrdo uvo na sve što će se zbiti.



Još samo ovo o budžaku-nad-budžacima, gde pesma gnjili, i neimar cvili; gde svirep je narod, mutan liman, nebo nisko, zvezde na ušu uđu, na nos iziđu, a u bunare kad meteor padne: Izvade kost i ćupove.



Još samo ovo o precima, što se hvale potomcima, da je svuda mnogi prošao i kule zidao: A ko je, a šta je ostalo? Deset crkvi, znak lojalnosti pobožnim ambasadorima, gomila pustih kuća bez svrhe i namene, banke, teleksi, i stotine preobraženih glasova u laveže koji skitaju i laju u oluke: Poštujući, i prizivajući, a ne znajući ni koga, ni šta.



I čude se onima što silaze s planina, danas kada cvetaju gladi i umetnosti, čude se onim poslednjima, što niz planinčine silaze, menjajući međusobno košulje, ruzmarin, poljpce i sir, kada se sretnu, i kažu: Taj običaj je star. To je stari običaj.



Pa ko su onda naša braća i sinovi, i ko smo svi mi, ovde, u lovu na sadašnjost? Skupa: Samo da otimamo novce jedni od drugih, ugalj, žuč, grobnice: Ko su naša braća i sinovi, od ovih ovde, okupljenih oko teleksa, koji godinama ne otkucava, ni jednu vest, već samo prazno zvrji, kao lafet, s kog su upravo odneli mrtvaca.



A Livada kaže:



Teže je sazdati srušene hromine,

nego novu kuću.



I kaže:



Pomeri nogu, lek je pod cipelom.