NIŠ - KRAJEM DVADESETOG VEKA
Nema tramvaja u gradu,
Nema velikog sata na zgradi stare železničke stanice,
Čije su se skazaljke tako zvučno i mehanički pokretale,
Da je vreme postajalo očigledno,
Lutkarska igra crnog i belog,
Na pola puta izmedju Beča i Konstantinopolja,
Gde putnici osete potrebu da zastanu,
A osvajači da se osveže, pre nego nastave dalje...
Na putu od kuće do škole svraćali smo u malu poslastičarnicu,
Preko puta stanice - kupovali za sitniš tresuljke, lizalice,
Crvene sećerne loptice od susama, ponekad parče halve i bozu
Ogromne bele šampite su uvek stajale u izlogu,
Danas je tu burekdžinica, baš pored prenoćišta “Atina”...
Zvone zvona sa Pantalejske crkve,
Zvone u mome sećanju,
Traje služba u hramu,
Kako možemo živeti rastavljeni od tela,
Kako možemo živeti...
Kako možemo...
Kako...
Samo žene to možda znaju, i ćute,
Starice zabradjene crnim marama, u širokim vunenim suknjama,
Po pijaci rasute kasetne bombe,
Zapaliće sveće za sve, za žive, za mrtve…
Školjke tramvaja u Banji pretvorene u kućice za odmor
Stolarski majstor na železnici,
Milan Milovanović sa Ledene Stene,
Svojom je rukom ugradjivao ležajeve i stolove,
I dalje smo rastavljeni od tela...
HOTEL „PARADISO“
Za Č. Simića
Obožava Ovidija, voli Bodlera, na njega su mnogi drugi pesnici uticali, govori, govori tako čudan mekani engleski, kao voda u nekoj fontani, mali dečak iz lepe varoši B., koji je imao sreću da je pao s kreveta kad je bomba pogodila susednu, a ne njegovu zgradu, te je tako preživeo prvo od mnogih bombarovanja u svom životu, i seća se šta je ciganka proricala njegovoj baki, i kako ga je otac vozio na biciklu, i šta su ručali njegovi stričevi, i kako izgleda Njujork kad si bez para, a pada sneg, i ti čuješ šuštanje anđela koje dolazi iz knjige Tome Avvinskog o potrebi čovekovoj da traga za srećom, i svi ti drugi gradovi u kojima je živeo, gde će živeti, svi su oni jedan grad, trči po ruševinama, plače, nešto je zaboravio, to se ne može opisati ni na jednom jeziku...
Нема коментара:
Постави коментар