Bojan Vasić (1985, Banatsko Novo Selo), apsolvent na
grupi za srpsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Uređivao je
studentski časopis Znak. Prva zbirka
pesama Srča (nagrade Mladi Dis i Matićev šal) izašla je 2009. godine. Druga, Tomato (2011), i treća, Ictus
(2012), izašle su kao samizdat.
I (ELVIS U KOREJI)
Palatali kušnji, ti
crveno
dugme, otpočinje
drugi
dolazak, mučenje,
koje
se rađa, trajanja
bez potrebe.
Ime oteklo niz
prvomajske
pande, nebo bez
papirnih
straža. Preklapaju
se ti
užasi sa šumskim
mirom puta.
Klate se zubi grada.
U podne.
Magla od pečurki
ljudske
supe, i martovi, i
mrak.
Trideset srebrnih
poverenja,
zvona traju vekovima
–
kako to da sada
ostajem sam?
XI (JONIN LAMENT U
DIRIŽABLU)
Patetično beo, sam
je sarkofag,
tvoj grad, poboden u
mene,
božji suncobran,
tvrd koren
roda, ukusa vanile, splav od
carskih galija.
Hiperborejci
imaju savest ninive,
spaljeni turizam,
munjevit
mir, glas berzi nad
utrobama.
Pred gradom opet
helijumski zmaj,
despota tikvo, uvek
sam
smrt, otečen i trom.
Pospi
aspirinom ostatke
žrtava,
kućni strah, bebe,
ukusni
nokat sam nad našim
poznim plačem.
Нема коментара:
Постави коментар