среда, 03. јун 2009.

Nina Živančević - intervju

Evropa je sada drčnije momče

Kada je počeo građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije, ta strategija moje prijatelje Sirijce podsećala je na Siriju, Iračane na Irak, Irance na Iran... Kao da su znali čitav recept „pravljenja rata“ – kaže pesnikinja Nina Živančević

Nina Živančević (Foto D. Jelen)

Nina Živančević, pesnikinja, prozni i dramski pisac, kritičar, univerzitetski profesor i prevodilac, ovih dana je domaćin i gost iz Francuske na trećem Beogradskom festivalu poezije i knjige „Trgni se! Poezija!“. Upravo je u „Službenom glasniku“ objavljena i njena knjiga razgovora „Iznenadni blesak“ sa nekim od najvažnijih intelektualaca našeg doba Žanom Bodrijarom, Žan-Pjerom Fajem, Julijom Kristevom, Vilijamom Barouzom, Alenom Ginzbergom i drugima. Sarađivala je sa najuglednijim američkim književnim i umetničkim časopisima. Živi i radi u Parizu, gde je, na Sorboni, odbranila doktorat o Crnjanskom:

Na Sorboni, na pozorišnom odseku predajem avangardu, i avangarda mi je oduvek bila bliska, kaže naša sagovornica. – Moji sagovornici bili su inicijatori određenih umetničkih pokreta i inovatori u kulturi. Đorđe Kostić bio je pokretač nadrealizma, Eduard Roditi bio je jedan od tvoraca engleskog nadrealizma, Julija Kristeva upečatljiva je u psiholingvistici, Vilijam Barouz i Alen Ginzberg pokretači su bit-generacije, Enco Kuki osnivač je transavangarde u umetnosti, a tu je i čuvena Anet Mesažer.

Vi ste i porodično bili vezani za nadrealizam?

Upravo tako. Moj otac se družio sa nadrealistima, on me je i uputio na njih i na Đorđa Kostića, koji me je zatim usmerio na svoje francuske kolege.

Čini se da se u knjizi Vaših izabranih intervjua nekako izdvajaju razgovori sa Fajem, Kristevom i Bodrijarom.

Iskreno, strašno sam se plašila razgovora sa tim velikim misliocima, jer sve što oni kažu izgleda kao dokaz naše nedovoljnosti u mišljenju. Mesecima sam proučavala građu za razgovore. Dobar izgovor za razgovor sa Bodrijarom bilo je njegovo interesovanje za fotografiju. „Kuća fotografije” izložila je tada prvi put sve njegove radove iz ove oblasti sa putovanja po Americi. Bio je to dobar povod i verovatno bi bilo pomalo dosadno da sam ga odmah pitala o njegovoj teoriji raspada civilizacije.

Julija Kristeva bila je za mene najlepše iznenađenje. Kada sam htela da joj izložim svoja pitanja, rekla mi je: „Ne zanima me to što hoćete da me pitate, mogu li ja Vas da intervjuišem? Želim da znam o svemu što se dogodilo u Srbiji devedesetih i da li je istina da su bacali bombe sa osiromašenim uranijumom?“ U stvari je ona mene intervjuisala čitav sat. Kristeva je vrlo angažovana za pitanja Balkana i posle našeg razgovora bila joj je objavljena knjiga „Moja Vizantija“, što je tada i nagovestila. Julija Kristeva je „naša duša“ u zapadnom svetu.

Julija Kristeva Vam je govorila o intelektualnom revoltu. Šta mislite o takvom načinu opozicionog stava prema stvarnosti?

To kod Kristeve vidim kao naš stari balkanski impuls, zdravi poriv koji je kasnije naučno opravdan u psihoanalizi. Jedini način da neke civilizacije prežive bio je kroz izraz revolta, pa i pojedinac dok se ne pobuni nije ostvaren kao ličnost. Kada je reč o tehnologiji i razvoju civilizacije, mislim da bi trebalo da se pojavi neka nova vrsta revolta. Moja nova knjiga objavljena u Francuskoj u izdanju Harmatana zove se „Pod znakom kibernetičke kibele”. Kibela je boginja koja je udata za Hronos, za vreme, i baš ona daje i uzima, kao današnja tehnologija. Mnogo nam daje, ali nas i proždire.

Napisali ste da Vas je Vilijam Barouz podsetio na Hotornove kvekere i da ste prema njemu osetili neku vrstu organske odbojnosti? Niste se slagali ni s Fajevom kritikom Hajdegera...

Kada sam upoznala Barouza, on je predavao na Naropa institutu sa Alenom Ginzbergom. Bila sam vrlo mlada i nisam razumevala eksperimentalne pokušaje u književnosti, taj Barouzov „lom jezika” bio mi je čudan. Ono što mi je takođe otežavalo pristup Barouzu bilo je i saznanje da je on nesrećnim slučajem ubio svoju ženu, i to me je nekako nesvesno odvlačilo od razgovora sa njim. Bilo mi je strano i to što ga je zanimalo oružje. Nisam samo klimala glavom i beležila ono što je on govorio, već sam mu se na neki način i suprotstavila.

Kad je reč o Faju,bez obzira na Hajdegerov čuveni govor u rektoratu, neke vrste ohrabrivanja nacista, a Faj je ukazao i na loš Hajdegerov odnos prema Hani Arent, koju je zapravo i voleo, ipak Hajdegeru ne možemo osporiti filozofsku misao, i to da je jedan od najvećih filozofa 20. veka. Međutim, Faj vodi stalni rat protiv Hajdegera, i napisao je o tome toliko knjiga. Bilo mi je zanimljivo da istražim otkuda kod njega toliko negiranje Hajdegera.

Kako sada, već dugo živeći na Zapadu, prvo u Americi, sada u Francuskoj, osećate tu vezu sa svojom zemljom?

Vizantija nije samo filozofsko-istorijski pojam, već i filozofsko-estetski. Na velikom Univerzitetu na Parizu osam, gde predajem, najbliže kolege su mi Grci i Bugari, dakle ljudi koji dolaze iz naših krajeva. Tačno znam i osećam kako biće iz tih krajeva može da odreaguje, bilo po boji odeće, jelu koje će izabrati, ili po načinu razmišljanja. Kada živimo u rodnim zemljama, tada primećujemo samo razlike. Međutim, što se više udaljujemo iz našeg kraja, male razlike, koje su delovale nepremostive, brišu se.

Kako ste se osećali devedesetih živeći u inostranstvu?

Još osamdesetih otišla sam u Vašington na studije, posle sam dugo živela u Njujorku, a u Pariz sam se, devedesetih, preselila i iz porodičnih razloga, ali i da bih geografski i emotivno bila bliže svojima. Dugo sam živela u Americi, a osećala sam da nemam pravi dijalog sa ljudima. Direktno ugroženom osetila sam se kada je počela da se aktivira čitava konstrukcija građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije. Ta strategija moje prijatelje Sirijce podsećala je na Siriju, Iračane na Irak, Irance na Iran, tako da smo uvideli da postoji jedna matrica i model stvaranja takvih situacija u svetu. Svi ti ljudi iz drugih zemalja i sa Bliskog istoka hrabrili su me, i kada su bombe padale na Beograd, i kao da su predviđali šta će biti sledeće. Kao da su znali čitav recept „pravljenja rata“. Čini mi se da se u Beogradu sada dešavaju bolje stvari, i hrabrim Beograđane da ćemo napokon ući u Evropsku uniju, što bi bilo korisno i za samu Evropu.

Kako sada vidite razlike ili sličnosti između Evrope i Amerike?

Mislim da se Evropa sada malo ohrabrila, da je kao jedan stariji i malo slabiji brat koji je vremenom bio oslabio u odnosu na Ameriku – malo snažnije i drčno momče. Sada, kada je Amerika ušla u veliku finansijsku krizu, malo je „spustila loptu“. Imam utisak da su spremniji da osluškuju svet. Dokaz za to je dobar izbor predsednika, što pokazuje da Amerika sebe svodi na pravu meru. Nije nimalo slučajna poseta Bajdena Srbiji, slična poseta upriličena je i u Francuskoj pre mesec dana.

Kako vidite budućnost poezije u takvom vremenu?

Već je rečeno da se posle Aušvica niko neće usuditi da piše poeziju, a moj dragi prijatelj Džeri Rotenberg rekao je da posle Aušvica čovek i ne bi trebalo ništa drugo da radi već da piše poeziju. Poezija je vrsta homeopatije, u nekomunikativnoj civilizaciji. Neki od lajtmotiva moje poezije su propast civilizacija, a veliki njen deo govori protiv kolonizacije. Kada putujem u Severnu Ameriku iritira me to što se dogodilo sa Indijancima. Ta vrsta kolonizacije vidna je bilo da se ide u Indiju ili Inđiju, u cilju dobijanja nafte ili pirinča. I revolt je značajan za moju poeziju. Još od Šopenhauera i Ničea svi vide da ova civilizacija ide u propast. Međutim, kao što reče moja prijateljica Ivana Vujić, ne volim samo da sedim i da se žalim, već ako problem postoji obrušiću se na njega i pokušaću da ga rešim.

Na čemu sada radite?

Radim na knjizi koja mi teško pada jer govori o meni samoj i zove se „Čas psihoanalize”. Nisam završila taj proces samoanalize, i takvo pisanje zahteva stalno vraćanje i prepravljanje, što nije moj način pisanja. Međutim, usled velikih nesporazuma sa Muzejom savremene umetnosti u Novom Sadu nije ostvaren veliki projekat i knjiga, na kojima sada radim, a govori o deset najboljih naših savremenih umetnica u dijaspori.


Marina Vulićević
[objavljeno u Politici: 30/05/2009]

Нема коментара: