U ritmu disanja
Jahim Topol, pesnik, tekstopisac, rok pevač, novinar, gost je Beograda i učesnik trećeg Beogradskog festivala poezije i knjige „Trgni se! Poezija!”. Topol je rođen 1962. u Pragu, sin je dramskog pisca Jozefa Topola i unuk pisca Karla Šulca. Pripada najzanimljivijoj struji postnovembarske češke književnosti koja se karakteriše i kao postmodernizam. S obzirom na „poreklo” umesto gimnazije pohađao je socijalno-pravnu školu, kasnije je studirao etnologiju, na primeru američkih Indijanaca. Kao predstavnik andergraunda morao je posle studija da radi kao magacioner, ložač, nosač uglja... Povelju 77 potpisao je 1986. i bio je aktivan član grupe Češka deca. Uhapšen je 1988. i robijao je zbog „ilegalnog prelaženja granice i širenja materijala štetnog po socijalističko uređenje”. Od 1991. bavi se profesionalno pisanjem.
Svoje pesme objavljivao je u samizdat Zborniku 79-1. U periodu 1980-82. izdavao je samizdat časopis „Violit”, a od 1980-84. samizdat „Ediciju za mrtvace-V” i „Moždana kap”. Godine 1985. postao je suosnivač i urednik časopisa „Jednom nogom”, kasnije „Revolver revije”, kao i antikomunističkog političkog časopisa „Sport” koji se transformisao u nedeljnik „Respekt”, u kojem i danas radi kao reporter. Svoje pesme objavljivane u samizdat časopisima sakupio je i objavio u zbirkama „Volim te do ludila” i „Sutra će biti rat” koje su doživele više izdanja. Objavio je i prozne knjige, preveden je na šesnaest jezika, između ostalih na srpski. Časopis „Treći trg” objaviće veći izbor iz poezije Jahima Topola na srpskom u prevodu Biserke Rajčić.
Za poeziju je dobio prestižnu nagradu „Tom Stopard”, a za prozu nagrade „Egon Hostovski” i „Jirži Orten”. Prvi put je u Beogradu.
Vaša se situacija veoma razlikovala od situacije srpskih pesnika, između ostalog nije bilo preventivne cenzure i samizdata.
Tačno je, u Jugoslaviju smo gledali kao u zemlju slobode. Za mladog pesnika koji nije želeo da objavljuje u cenzurisanoj štampi a izabrao je andergraund, to je moglo da znači da će ga pratiti i saslušavati STB (češka varijanta Službe državne bezbednosti). U odnosu na mene taj teror nije bio odviše strašan, ali Ivan Jirous, pesnik i moj prijatelj koga neizmerno cenim, odrobijao je sedam godina. Napisao je sledeći stih: „Ćorke i bircuzi, pesnikov su hleb svakidašnji”. Par puta su me dobro isprebijali policajci, a u ćorkama sam boravio relativno kratko. Tako da se tog vremena rado sećam, kao pustolovine koja se brzo završila.
Čini se da je iskustvo magacionera, ložača, nosača uglja... kasnije bilo korisno za Vaše stvaralaštvo, posebno za jezik pun kolokvijalizama i „brutalizama”.
Naravno, zbog toga se ne ljutim, pogotovu kada srećem ljude koji borave na stipendijama po dvadesetak godina i samo o tome pišu knjige, jer ne poznaju nikakav drugi život. S obzirom na prilike u Češkoj, moj put je bio krajnje običan jer je, recimo, moj obožavani Isak Babelj bio u ratu, novinar, potucalo... kao i gomila američkih pisaca. Upoznati ljude, upoznati jezik – to me je uvek veoma zanimalo.
Kako danas podnosite posao reportera i pisca? Da li to znači da se i kod vas ne može živeti samo od lepe književnosti? Rekli ste da ne volite ni „književni biznis”.
Tačno je. Kada su počele da mi se prevode knjige, nekih desetak godina sam putovao na razne promocije i festivale, postao sam do te mere globalizovan i od toga poblesavio, da sam se uplašio da ću izgubiti svoj jezik i sebe samog. Na sreću, posle toga bio sam dve i po godine reporter i putovao samo po Češkoj. Pisao sam o svemu mogućem, o propalim fabrikama, korupciji, pornoindustriji, ubistvima, anoreksiji, drogi, rasnom nasilju u Češkoj... Bila je to veoma zanimljiva žetva poetskog materijala, mada sam se zbog toga ponekad osećao loše. Onda sam ponovo postao samo pisac. Jer, nemoguće je biti stoprocentni novinar i pisati romane.
Ne oponašate modu svetske književnosti?
Svetsku književnu modu ne poznajem i ne oponašam je. Kada su moje knjige izlazile samo u Poljskoj, Mađarskoj, Nemačkoj govorio sam: Okej, mi smo iz istog istorijskog kotla. Ali, uopšte ne razumem zbog čega moje knjige čitaju Holanđani, Španci, Turci, Norvežani, Belorusi... Trudim se da o tome uopšte ne razmišljam. U tome sam pomalo snob. Popularnost mi je naprosto sumnjiva!
Voliterok muziku, pisali ste tekstove za andergraund grupu svoga brata Filipa „Pasji vojnici”, osnovalivlastitu rok grupu „Narodna ulica”? Sarađivali ste i saMonikom Načevom, jednom od najpopularnijih pevačica češke rok muzičke scene…
U mladosti mi je bilo prirodno da pišem tekstove za bendove. Bio sam jedan od onih naduvanih fanova koji iskaču iz publike na podijum... Ljudi su mi to dopuštali i slušali me... Sada se ne bavim pisanjem tekstova, ne želim više to, jednostavno više nisam deo te scene. To, donekle, nadoknađujem pisanjem za pozorište. Mada, pisati za muzičare i pevače koje voliš je velika radost, jer to je drevni ritual iz koga je nastala poezija! U ritmu disanja!
Da li ste čitali poeziju srpskih pesnika Vaše generacije?
Srpske pesnike moje generacije ne poznajem lično, a biograme s datumom rođenja ne čitam. Srpska poezija izlazi u Češkoj u raznim časopisima, posebno u odličnim kao što su „Plav” i „Poboča”. U Pragu sam upoznao Anu Ristović i Davida Albaharija. Od srpske klasike još iz vremena mladosti znam Miodraga Bulatovića i Danila Kiša. Posebno me je oduševljavao Bulatović. U četrnaestoj godini sam u časopisu „Svjetova literatur”pročitao njegovu priču „Jama” koja je mom uzrastu bila zabranjivana, a koja me je beskrajno oduševila.
Нема коментара:
Постави коментар