ALEKSANDRA PETROVA
Aleksandra Petrova se rodila 1964. godine u Lenjingradu. Pohađala je Univerzitet u Tartu-u, od 1993. do 1998.godine je živela u Jerusalimu, a od 1998. godine živi u Rimu. Objavljivala je stihove i eseje u «Mitinom žurnalu», «Kontinent», «Znamja», «Zerkalo», «Vozduh». Zbirke: «Linija otryva»(1994), «Vid na žiteljstvo»(2000). U prevodu na italijanski su objavljeni zbornik «Altri Fuochi»(2005) i filozofska opereta «Pastuhi Dolli»(2003).
Zimovište moje, vabilište,
Stajalište, strelište,
Trava visoka, nikad košena,
Senka šuma ko ona pod očima, -
Neubrojana, neispitana.
Zavelo me ovamo, izbacilo, tibrom rastrglo
Bacilo na kaldrmu
Masnicama i ranama rastigrilo.
Ne polažeš gradivo, bivšim rečima tečeš, nego si - gradina.
Trubači napred, diž se, ustaj vojščurdo neznana,
Da se raspeš gipsom posle, prekrivajući pute i pasišta.
Ležište moje, Italijo, i grobište.
Aleksandra Petrova se rodila 1964. godine u Lenjingradu. Pohađala je Univerzitet u Tartu-u, od 1993. do 1998.godine je živela u Jerusalimu, a od 1998. godine živi u Rimu. Objavljivala je stihove i eseje u «Mitinom žurnalu», «Kontinent», «Znamja», «Zerkalo», «Vozduh». Zbirke: «Linija otryva»(1994), «Vid na žiteljstvo»(2000). U prevodu na italijanski su objavljeni zbornik «Altri Fuochi»(2005) i filozofska opereta «Pastuhi Dolli»(2003).
Zimovište moje, vabilište,
Stajalište, strelište,
Trava visoka, nikad košena,
Senka šuma ko ona pod očima, -
Neubrojana, neispitana.
Zavelo me ovamo, izbacilo, tibrom rastrglo
Bacilo na kaldrmu
Masnicama i ranama rastigrilo.
Ne polažeš gradivo, bivšim rečima tečeš, nego si - gradina.
Trubači napred, diž se, ustaj vojščurdo neznana,
Da se raspeš gipsom posle, prekrivajući pute i pasišta.
Ležište moje, Italijo, i grobište.
Doletite, izjedite, ptice,
Meso mojih butina, listova, bedara.
Ponekad se moraš sam sa sobom rastati,
Da bi otišao živ iz stupice.
Neka odsečeno grči i boli,
Ti zategni jače krpicu.
Ovde sam voleo. Jabuka, što sam je nekad posadio,
Sva u cvatu, zuji od mnoštva bumbara.
Ulazio sam u evo ovaj dom. I u onaj, susedni.
Na vratima čekao. Ovde me je uhvatila kiša.
Ovde su mi usne drhtale od uvrede.
Ovde smo se ljubili. Beskrajno, naiskap.
Ovde sam stajao i slušao kako zvuči
Muzika i smeh iz tamnih prozora.
A sad nosite, ptice, ono što je ostalo,
Daleko, u daleke krajeve.
Možda će iz vašeg izmeta
Pasti ovde neko seme
Gde će biti i deo mene.
Misliš, naslonio se nasumice
A ispade – granica.
Škola logike je raspuštena pre likovih pletenica:
Eno gde plivaju u vodi, da pukneš od smeha.
Pejzaž u daljini neumoljivo raste u susret,
I ulazi u tebe pljoštimice.
Oprosti, ako ti više ne odgovorim,
Nemam reči. Samo drveće u meni šušti.
Prevod sa ruskog: Mirjana Petrović
Нема коментара:
Постави коментар